JANUARY BATH

Trebalo mi je neko vreme da krenem iznova da se radujem životu u Budimpešti. Nekako, ona premetačina, selidba i stres prilično su me okrnjili i zatvorili u odnosu na Budu. Osećala sam otvoreno neprijateljstvo prema ovom gradu. Hostile environment… eto, baš to.

Uglavnom, takve stvari ne treba forsirati. Ili ćeš da uslovno rečeno otopliš, ili ćeš da ostaneš na tom mestu. Bilo kako bilo, to ne zavisi ni od tebe ni od grada u krajnjoj liniji… Zavisi od milijardu i jednog propratnog elementa, na koje opet – ne možeš da utičeš.

Tako glup, jezivo glup osećaj… Dnevno prođem pored milion najrazličitijih lepota, a ne mogu ni jednoj da se poradujem. Naprotiv, glupo rečeno – ali negde me užasno nervira činjenica da se tako nešto odvija pored i MIMO mene. Osećam se kao treća noga. Nesuvislo i nepotrebno, neželjeno i nedobrodošlo.  Ljuti me taj osećaj, onda se dodatno inatim i neću čak ni fotoaparat da izvadim, neću da slikam, neću da se šetam, neću ni da jedem na novim mestima. Ignorež – moja reč, izmišljena upravo za ovakvo stanje.

Kako je život krenuo da se sređuje, kako smo opet krenuli da osvajamo našu svakodnevicu, tako sam se ja mirila, vrlo polako moram da priznam, sa našim novom habitatom. Bio je to prilično dug “razgovor”. Morala sam da se vratim na sva ona bolna mesta i da “prepravljam adrese” očigledno pogrešno adresiranih streščina, a Buda je morao da se pošteno potrudi da me ponovo osvoji. Novi sadržaji i nova mesta, novi osećaji, ukusi i mirisi. Sve novo hoću.

U prilog nam je išla činjenica da su se godišnja doba promenila, a ovakvi gradovi imaju božanstvene sezonske svlakove. Zima je donela novogodišnje svetiljkice i ogromnu jelku, vašar na trgu pored Žarboa, marcipan i kuvano vino… Sve je mirisalo na njihove kolače, bušne rolnice uvaljane u kokos ili lešnik. To je bio početak.

U tom trenutku – dovoljno mi je da mi ulica ne izgleda isto, da umesto utabane putanje do pijace i nazad produžim do trgića da maznem marcipanče sa makom, i da danima gacam po snegu na čuvenih minus 12. I’m a low maintaining gal. To je faza koju zovem – pozitiv, prvi stepen komparacije.

Druga faza – komparativ, došla je sa dolaskom naših gostiju (znaju oni ko su, pozdrav za najslađi bračni par O.). Uz njihov zarazni entuzijazam, kreneš i sam da se raduješ a da nisi u’vatio kako i zbog čega.

Treća faza se “događa” dok pišem ovaj post. U njoj sam vrlo verovatno već par dana, ali da kažeš da sam je evo baš sada, u ovom trentku – vrlo svesna.

Verovatno je inicijalna kapisla bio baš sam povod ovog posta. Szechenyi Bath… Kupanjac u januaru.

--------------------------------------------------------

MediaMix mi je svojevremeno spomenula fenomenalne banje u centru grada. Obzirom da je ludnica krenula ubrzo posle toga, banjice su ostale da čekaju srećniju prigodu. Čini mi se da sam ih vrlo vešto čuvala za onaj trenutak kad budem osetila da me je popustio grč.

Szechenyi Bath je iz toliko mnogo razloga jedno čarobno mesto. Austrougarski Diznilend. Bukvalno.

Za početak – da odma’ razjasnimo… Kao i u svakom banjskom ambijentu očekujte stariju gospodu i kompletan estetski ugođaj tog tipa. Isto tako, ako ste iz nekog razloga pretpostavili da osoblje ovde bolje barata engleskim – you’re so wrong, plain wrong.

Ovo mesto smo zapravo naboli sasvim slučajno. Ne zbog toga što ono nije dovoljno poznato ili izvikano, već samo zbog toga što smo mi prilično neodgovorni turisti. Elem, Noća u jednom od svojih “vidi ovu lepu zgradu” momenata na predivnih minus 12 (izluđuje me to) odlazi do ovog mansion-a i tako pronalazi ovaj biser.

Vratili smo se za koji dan (bolje opremljeni …).

U pitanju je bukvalno lavirint. Imate jako malo hintova, nemate mapu, i snalazite se po RPG modelu. Znate ono kad idete u igricama od jednog do drugog čoveka i pitate ga neko pitanje, a onda na osnovu njegovog prilično šturog odgovora nastavljate potragu.

Dakle, hit and miss varijanta. Uspevamo da shvatimo da narukvice koje su nam dali na ulazu otvaraju vrata od naše kabine, koja izgleda … pa ajde da kažemo da u svakom slučaju ne izgleda kao da može da je otvori čip u narukvici. ( to je taj point and click momenat)

Potraga se nastavlja. Levo ili desno? “Ne možete tu da prođete, tu se presvlače muškarci”, etc… Konačno dospevamo do THE pravih vrata.

Prvo što pomislite je … Gosh, izgleda veće spolja. Čudan sumporasti miris – opet ta ironija prirode: “pa zašto baš sve što je zdravo mora ovako da vonja” – kako bi to lepo rekao moj muž… Volim ga. :)

Umačemo nogicu u najbliži bazen, ovaj tu koji vidite na slici. Temperatura – prijatnih 34.   Tu primećujemo vrata koja vode u dva različita smera. Iza svakih od vrata nalazi se (čini mi se neprekidan) niz bazena, bazenčića, sauna i parnih kupatila. Nepregledan niz, i kao u onoj priči o Zlatokosi – jedan je mnogo hladan, drugi je mnogo topao a treći je just right!

Ulazimo u parno kupatilo, atmosfera je napeta. Uzdasi na petnaest različitih jezika i tome slično. S vremena na vreme neko prsne u smeh od tog naizgled kolektivnog mazohizma. Nema odustajanja, nema predaje! Nemanja kometariše nešto tipa :” Kad uzdišem previše jako – gore mi nozdrve!”… i ubrzo zatim izlazi. :))))

Ja dolazim na jednu od mojih genijalnih ideja. A jel ima nešto na otvorenom? Nemanja me gleda sa pogledom u kome se meša negodovanje i sažaljenje.

:/ <-  ovo je pogled.

Ne, samo – “Bože, kakvo glupo pitanje”, već i “daaaj, jbt”. Ali ja istrajavam. I IMA!

Do izlaza se, kao što već i sami možete da pretpostavite, ne dolazi lako. U pitanju je zamršeni niz hodnika i hodničića, bazena i bazenčića. Eventually, nailazite na ta “big, f*cking door” – kako nam ih je jedan ljubazni momak najavio.

A iza njih – čarolija. Simple as that.

OK. Imajte u vidu – mi smo u kupaćim gaćicama a napolju je mršava nulica. Možda je zbog svega toga prizor na koji smo naišli izgledao dodatno veličanstveno.

Najautentičnije iskustvo je sam ulazak u bazen. Petnaest bolnih koraka. Mešavina čiste euforije uzrokovane prizorom i hladnoće koja se ne da ignorisati. Magnificent descent…

Sledeći prepravljujući utisak je maglica od pare koja se digla iznad površine vode. Prvih par minute NIŠTA ne vidite i ne možete da skinete taj glupi osmeh sa lica. Pure bliss, that’s what it is. Napolju je ledeno, a vi – without a care in a world!

S vremena na vreme konstatujete u toj polu-pijanoj fazi da ste sve bliži i bliži ovom centralnom krugu to jest potkovici na sredini prvog od tri bazena. A onda – SPEKTAKL, iliti san svakog dvanaestogodišnjaka. Centrifuga. Bukvalno, ne lažem. Ta ista potkovica vas je usisala ( vas i još deset komada poput vas) i vrti vas gotovo ritualno u krug. Prva tri kruga ne razmišljate o tome kako ćete napolje iz potkovice. Posle trećeg kreće panika.

Prvi bazen ima potkovicu. Drugi je hladan- dobro, ne baš hladan, ali nije ni topao. Treći…je ono zbog ste došli.

Temperatura vode je 38. Ne preporučuje se više od dvadeset minuta. Nezgodno je kad tu tablu vidite posle neodređeno dugog perioda unutra.

Treći host-uje i šahovski turnir. Kao onaj na Kališu, likovi su isti samo je u vodi.

A ovako sve to izgleda u sumrak.

Već sam spomenula da smo nas dvoje neodgovorni turisti. Sve ove božanstvene fotografije su preuzete sa podjednako božanstvenog bloga – Mr and Mrs Globe Trot.  Nemanja je dobio mini nervni slom zbog neponešenog fotoaparata, ali ja sam sigurna da bi ga i ovako neko od nas ispustio u vodu u naletu endorfina.

Predugačak je post, znam. Ali, what you gonna do…