First of all -
to all my lovely readers, for all those nice and encouraging e-mails I’ve recieved in the last few weeks:
Predivni ste, zaista. Najlepše vam hvala. Hvala na svim mailovima, facebook porukicama, na ohrabrivanju i lepim željama. Neverovatan feedback, potpuno neočekivano. Ponosna sam na činjenicu da sam za ovo kratko vreme (oko osam meseci ) uspela da u ovoj četvrtoj dimenziji napravim nešto bitno. I to ne samo meni. Drago mi je što sam vam nedostajala. I vi ste meni.
Nego, gde sam ono stala?
Znate sigurno za onu Ajnštajnovu da su samo svemir i ljudska glupost beskonačni. E pa ja bih tu još dodala i bezobrazluk & prostakluk.
Bez obzira na to kroz šta ste sve to prošli i kakav ste experience prikupili u hendlovanju različitih profila koji su vam prodefilovali kroz život – nikada, apsolutno nikada (u pitanju je dakle aksiom) ne možete da predvidite ko je kakav i šta od koga da očekujete. Ne možete čak ni da naslutite.
U proteklih par nedelja mnogo se toga promenilo. Za početak naša adresa u Budimpešti. Razlog tome je ovo gore navedeno. Naprosto jedna vrlo, vrlo neprijatna epizoda iz koje sam uspela da dedukujem sledeće:
1. Stil, rafinman i odmerenost ne može vam obezbediti ni broz vaših godina, ni broj jezika koje tečno govorite, kao ni broj diploma s kojima raspolažete. Sve ove stvari se ili vuku iz kuće ili se na njima vrlo svesno radi.
2. Za prostakluk nema opravdanja. Nikada. Takav LUKSUZ je dozvoljen (hm… možda ne dozvoljen koliko se toleriše) samo u krugu najbližih… pa čak ni tu. Ono što je možda najbitnije da kažem kad sam se već dotakla vulgranosti, prostačenja i primitivizma je – takva greška je dozvoljena samo jednom. Kada ste je u kontaktu sa nekim jednom već priuštili - zauvek ste diskvalifikovani kao osoba koja je prosto narodski rečeno “kreten”.
3. Ljudi koje sam malopre narodski rečeno okarakterisala kao “kretene” se nalaze svuda. Na našu veliku žalost. Vaša najbliža okolina može da bude pročišćena i sređena koliko hoćete , ali (opet na žalost) nikakav sistem vam ne može pomoći da predupredite potencijalne “kretene”. Jer ni “kreteni” nisu budale. U pitanju su vrlo, vrlo perfidni likovi koji most probably govore tih šest jezika, proputovali su svet i “rade na sebi”. Dakle, be very aware – neretko su ljudi kojima biste mogli da se divite upravo ti isti “kreteni”.
4. Takvim “slučajevima” (glupo je više da ih zovem kretenima, mada opet.. ) nije potrebna vaša tolerancija, pažnja kao ni srdačnost. Njima treba terapija. Kad kažem terapija, ne mislim ni na šta loše. Ja sam prva koja imam svog terapeuta i vrlo se ponosim tom činjenicom. Dakle, to što bi vam eventualno palo na pamet da im ponudite da bi ste ih umirili, stišali, utešili ili kako god – never works. Oni su došli da izbace a ne da uzmu.
5. U slučaju da kroz život nabasate na nekog (sad već moram, prirodno mi se nameće) “kretena” – sklanjajte se. Bez obzira da li vam je mimo tog istog “kretena” sve ostalo u životu baš potaman – zaista nemate vremena za gubljenje. Svakim sledećim danom taj isti … “slučaj” oseća se pozvanijim da vam pravi iste zvrčke. Jer, budimo realni, kakvu vi to poruku šaljete ako ste prvi put istolerisali prostakluk i bezobrazluk? Takvim ljudima to je nedvosmisleno zeleno svetlo da vam opet sa istim tim paketom pokucaju na vrata.
6. U hendlovanju takvih ljudi uvek zadržite nivo i koncentraciju. God only knows kakav je to izazov. Ali, naprosto - ne pecajte se. I možda vam se za trenutak učini da je dranje i vređanje jedini jezik koji ti ljudi razumeju i da nikakva odmerena i polu-cinična opaska ne može da probije kroz taj oklop prostakluka i dođe do mozga tog istog…”kretena”, nevertheless… UVEK zadržite nivo. Vas radi. Na kraju dana, ako ni zbog čega drugog, onda bar zbog održanog nivoa imate pravo da kretene zovete “kretenima”.
7. Na kraju balade ostaje samo moj nekakav subjektivni zaključak. Nekakav lični closure čitave ove drame….
U toku tih nedelju dana pakla (naime četrnaestog oktobra je izbio “incident”, do dvadeset prvog oktobra smo se kompletno preselili u drugi stan… ne znam kako nam je to uspelo, ali uspelo je) opsedalo me je sledeće pitanje : kakav benefit mogu da izvučem iz svega ovoga?
Istrošili smo se jezivo. Osećamo se pregaženo, izvređano, poniženo. A tek treba da se hvatamo u koštac sa stipendijom, boravišnom dozvolom, papirima i soon to be brakom. ( mazeltov!) :)))
Hiljadu i jedna dodatna obaveza. Milijardu različitih scenarija i kombinacija. I multi-muuuuuuultitaksing. A ja ne umem i ne mogu da se mrdnem jer sam užasno ljuta i užasno umorna i naprosto ne vidim poentu. Najrađe bih sve batalila i vratila se kući, ali ne mogu - izdala sam naš stan a tu je i ta stipendija.
A onda je, kao što to uvek biva, odgovor naprosto legao. Ova drama mi je poslužila da steknem bolji uvid u svoje kapacitete i svoje granice. Odlučno NE svim “kretenima” + surova odlučnost da se naš mali, privatni univerzum očuva i zaštiti. Do pre samo mesec dana mislila sam da prosto nisam baždarena za ovakve poduhvate… da nisam kapacitet.
Elem, ovim pravdam izostanke i najavljujem povratak džedaja. :) Treba mi još malkice vremena da se prikupim i organizujem, but I’ll be back in a jiffy!
