MELANCHOLIA

 

Kod nekih filmova potrebno je da prođe fama da bi ste ih pogledali. A onda kada ih konačno pogledate, potrebne su nedelje da bi se sredili utisci, izvagali osećaji i doneo sud. Von Trierovi filmovi su sjajan primer za to.

 

Lars Von Trier je počeo svoju filmsku karijeru kao vizelni idealista. Filmovi  kao što su "Element zlocina” i “Evropa” su savrseni primeri njegove posvecenosti jednoj konkretnoj estetskoj viziji. Upravo je zbog toga njegovo pomeranje u grubi realizam za mnoge je došlo kao veliko iznenadjenje.

Estetski perfekcionizam zamenio je naglašeno dokumentarnom “kamerom iz ruke”, jump - catovima i potpunom neosetljivoscu prema konvencionalnim filmskim pravilima. Naravno radikalan zaokret u formi značio je zaokret i u tememama koje postaju teskobnije i brutalnije.

…

U medjuvremenu, Fon Trir konačno pronalazi pravu meru, kombinujući oba elementa,: izuzetnu suptilni izraz, estetski doteran do perfekcije, sa jedne strane i destruktivni haos sa druge. Njegova Melanholia je ta savršena srazmera.

Dugi, gotovo nepomični i nadrealni kadrovi sa samog početka filma, osam perfektih minuta autorovog raskošnog vizuelnog izraza. Tih prvih osam minuta će vam bez greške predvideti sentiment i dinamiku ostatka filma.

 

…

…

Snolika apokalipsa i sveprožimajuća apatija.

Vremenom ste zahvalni na tom uvodu jer on je odgovor na pitanje zbog kojeg ste tu naime : Da li će Melanholija udariti u Zemlju? Vrunac se već dogodio uz Vagnerov “Prolog” iz “Tristana i Izolde”. U tome je zapravo koren melanholije koja vas prati kroz ostatak filma.

 

…

 

Film se sastoji iz dve priče o dve sestre, Kirsten Dunst i Charlotte Gainsbourg, potpuno suprothih karktera i različitih pogleda, pa kao takve simbolizuju dva alternativna načina odnošenja  prema mogućem kraju sveta.

U prvom delu pratimo priču Justine (Dunst), mlađe sestre. Očigledno je da je Justin ta koja je melanholična. Kao takva, ona je centralna figura i nije toliko nemoguće zaključiti da kroz nju progovara sam Lars Von Trier.

Čitava priča o Justine smeštena u dan njenog venčanja. Njen “trebalo-bi-da-bude-najsrećniji” dan protiče tako što se ona bezuspešno trudi ispuni ulogu, i završava se njenim potpunim kolapsom. Prva priča kulminira jednim velikim odustajanjem, destruktivnim i oslobađajućim.

…

 

U drugom delu, fokus se pomera na preteću Melanholiju (planetu) koja se približava. Pratimo likove i njihove nedoumice o konačnom ishodu.

Claire (Gainsbourg) zajedno sa svojim mužem (Kiefer Sutherland) predstavlja protivtežu Justine. Koliko se Justine ne snalazi, toliko Claire izgleda kao da drži konce u rukama. Ona je majka i supruga, sposobna, organizovana i odgovorna, pa je sama mogućnost jednog neplaniranog i naglog kraja nešto što je potpuno parališe. U njenom sređenom životu, takav scenario nije uzet u obzir.

U ironičnom obrtu sudbine, pred sam kraj drugog dela filma, Claire će biti ta koja je nespremna da se nosi sa situacijom, a Justine pripremljena i smirena.

 

 

…

 

Bajkovita fotografija daje poseban ton čitavom filmu.
Ona je zapravo ta spektakularna, umetnička interpretacija melanholije. Poetična i narativna.

 

   

…

 

Kadrovi sa Melanholijom su najdivniji.

Blistavo plava planeta je u jednom trenutku jeziva, dok u drugom izgleda potpuno nepreteće, gotovo prijateljski. Ona na jasan način simbolizuje depresiju, pomirljivost i prihvatanje neizbežnog kraja koji je predivno naglašen kod Justine.

Poslednji minuti filma su svojevrstan crescendo, brutalan i uzvišen…
i iznenađujuće prikladan.

 

 

…