The Killers
kao sto se i vidi na prvoj fotografiji, film je uradjen po kratkoj prici Ernesta Hemingwaya.
scenario koji su napisali Anthony Veiller, Richard Brooks i John Huston nije toliko adaptacija koliko je popunjavanje rupa koje je Hemingway ostavio izmedju redova.
dijalozi su sjajni, ceo scenario je sjajan, kad smo vec kod toga.
ovaj film je potpuno lisen crno-bele melodrame, necega sto ume uzasno da smeta savremenom gledaocu. ovde necete cuti pateticne izjave ljubavi ili zaljenja. protagonisti mirno i dostojanstveno podnose svoju sudbinu.
vec smo pricali o tome kako je noir nastao pod razlicitim uticajima. ovde mozemo da vidimo i to kako je njegov idejni prethodnik, gangsterski film iz tridesetih godina (koji je takodje bio odgovor na ekonomsku krizu koja je potresla ameriku) doziveo jednu transformaciju ne samo pod uticajem evropskih reditelja, vec i njihovih kamermana i kompozitora.
to se sve moze primetiti vec u uvodnoj sceni.
dva sumnjiva muskarca ulaze u bar, u nekom malom zabacenom gradu u americi. izmaglica, senke i teskobna atmosfera zajedno sa muzikom u pozadini - sve to podize tenziju i nagovestava da ce biti FRKE.
traumaticna iskustva evropskih imigranata i taj osecaj progonjenosti od strane tajnih policija savrseno je transponovan u taj prvi kadar.
Title rolls (ubice), dve muske uloge sa pocetka filma, mogu komotno da budu ta ista tajna policija.
The Killers je film u kome se vidi noir u svom punom sjaju. pravi gangsterski, muski film. ja sam jako dugo dozivljavala noir filmove kao filmove za decake, a The Killers kao ultimativni, hard boiled, decacki film.
ubzo po ulasku ta dva sumnjiva tipa u lokal, saznajemo da traze "Svedjanina" kojeg glumi Burt Lancaster. jedan od prisutnih uspeva da stigne do Lancastera pre ubica da bi ga upozorio.
ulazi kod njega u stan, gotovo bez daha, prepricavajuci mu scenu kojoj je prisustvovao. Svedjanin ostaje miran, ali ne pribran, vec pomiren sa sudbinom. prosto se vidi da nema nameru da bezi.
"I did something wrong, once.", je sve sto je Lancaster imao da kaze. neposredno posle te recenice docekao je neizbezno..
ovo su informacije sa kojima raspolazemo mi kao i inspektor koji radi za osiguravajuce drustvo.
citav film je zapravo njegov napor da od gomile iscepkanih prica u jednoj "flash back", narativnoj strukturi, rekonstruise sta se u stvari dogodilo. film sve vreme uspeva da zadrzi jedan jak tempo, upravo zbog toga sto je sacinjen od vise razlicitih prica.
zbog ovoga gledalac ne stize da se poveze sa Lancasterom. skoro da ostaje nepotresen cinjenicom da su ga ubili vec u prvih desetak minuta. u tome je u stvari prednost. sve sto je ostalo posle tog ubistva je cista znatizelja.
i tu na scenu stupa taj inspektor kao truth seeker! (jedan od light motiva noira)
Ava Gardner je najbolja macka svih vremena. i to je understatement.
ona je razlog zbog cega je ovaj film uverljiv. ona je taj tip zene za koju bi muskarci bili u stanju da urade ... pa gotovo sve.
bez obzira na cinjenicu da je bas ona u centru Lancasterovog potpunog sunovrata, Avu Gardner covek prosto ne moze da mrzi. njena uloga je koncipirna tako da i vi sami (iako mozda pratite sta radi s nekom vrstom neodobravanja) niste ostali imuni na njene krupne okice, njen mackasti stav, njena puna usta. ja ne bih mogla da zamislim nikog drugog u toj ulozi.
a uloga nije nista posebno velika. nje nema puno u filmu. htedoh reci, ima je taman dovoljno da zagolica mastu, da vas ostavi u onom prijatnom iscekivanju, iako ste potpuno svesni da svako njeno pojavljivanje najavljuje problem.
on je gluperda. naivan, dobrodusni bokser.
on nije klasican bad guy. ako je uopste bad guy, onda je to sasvim slucajno, igrom sudbine ili glupim spletom okolnosti. on jednostavno nema nikakvu kontrolu nad svojim zivotom.
film je izuzetno dinamican, prepun obrta, i ja prosto nemam potrebu da vam dalje pisem o tome sta se u filmu dogadja.
mozda bih vas na kraju zamolila da ako budete gledali film, obratite paznju na muziku!
Miklos Rozsa je covek koji je filmu dao dusu. muzika je NEVEROVATNA. postoji taj neki light motiv koji se provlaci kroz citav film, od uvodne scene do poslednje scene, kad god bi se pojavile zloglasne ubice iz naslova.
pred sam kraj filma, inspektor osiguravajuceg drustva odlazi sa miss Gardner u restoran, odlucan da iz nje izvuce informacije. u restoranu ih prati lagani klavir, koji iako ne vidite , osecate da je tu u tom restoranu... da ga neko svira. tu je.
razgovor izmedju njih tece, i lagano, gotovo neprimetno, klavir pocinje da ubrzava tempo. dize tenziju... orkestar se prikrada.
a u trenutku kad dvojica ubica ulaze u lokal, bas u tom trenutku idu one dve, tri dramaticne note, light motiv koji ih oduvek prati. od tog trenutka klavir krece freneticno, histericno da svira... kao da je uplasen.
i sve je tako besprekorno uklopljeno. samo vi (koji gledate film) i orkestar - znate KO SU OVA DVOJICA.
.jpg)
must see!
No comments:
Post a Comment