JORGE LUIS BORGES

Postoje autori oko čijih dela pravim koncentrične krugove. Jedan od njih je i Horhe Luis Borhes. Njegov opus, neobično raznorodan,  zahteva temeljno iščitavanje i ogromno znanje. Zato se u takve “poduhvate” upuštam naoružana enciklopedijama i Vujaklijom. Dakle, Borhes nije autor kojeg listate na plaži. On traži odvojeno vreme, posvećenost i nepodeljenu pažnju.

U Borhesovom zamršenom svetu, filovanom tigrovim prugama i strahom od ogledala, predmeti dobijaju neku povratnu taktilnost. Njegove reči slagane su tako da čine jedan beskonačan lanac čije se karike protežu ka prošlosti i ka budućnosti. Svaki njegov tekst (bilo da je u pitanju prozni tekst ili poezija) je maleni univerzum. Svet se događa Borhesu.

Pa ipak, u moru njegovih pisanija, najdragoceniji su mi oni njegovi tekstovi u kojima mu se otme spontanost, koji naprosto iscure u vidu neke lične opservacije, autorskog oduška. Ti su mi tekstovi naročito bitni, jer kroz njih dobijam najbolji uvid u to ko je Borhes i od čega je sačinjen.  ”Borhes i ja” jedna je od tih njegovih priča, posebna duhovna zabava od par desetina rečenica kroz koje se prelamaju Borhes autor i Borhes čovek.

…

 

…

: BORHES I JA :

Drugome Borhesu, nešto se događa. Ja hodam Buenos Ajresom i ponekad zastanem, možda mahinalno da bih pogledao luk nekog predvorja i gvozdenu rešetku neke kapije. O Borhesu saznajem preko pošte a njegovo ime nalazim na listi univerzitetskih profesora ili u nekom biografskom rečniku.

Volim peščane časovnike, mape, tipografiju XVII veka, etimologije, ukus kafe i Stivensonovu prozu; onaj drugi ima iste sklonosti, ali sa nekom taštinom ih pretvara u osobine jednog glumca. Bilo bi preterano tvrditi da su naši odnosi neprijateljski. Ja živim i prepuštam se življenju da bi Borhes mogao da smišlja svoju književnost i ta književnost me opravdava. Rado priznajem da je uspeo da napiše nekoliko stranica od vrednosti, ali te stranice ne mogu da me spasu, možda zato što ono što je dobro nikome ne pripada, čak ni onom drugom, već jeziku i tradiciji.

Uostalom, ja sam osuđen da nestanem, neopozivo, i samo poneki moj trenutak imaće mogućnost da preživi u onom drugom. Malo-pomalo, ja mu prepuštam sve iako sam svestan njegovog nastranog običaja da falsifikuje i preteruje. Spinoza je smatrao da sve stvari žele da istraju u svome biću; kamen večito želi da bude kamen, a tigar – tigar. Ja moram ostati u Borhesu, ne u sebi (ako sam uopšte neko).

Međutim, ja sebe prepoznajem manje u njegovim knjigama nego u mnogim drugima ili u upornom prebiranju po gitari. Pre više godina pokušao sam da ga se oslobodim i prešao sam sa mitologija predgrađa na igre vremenom i beskonačnošću, ali sad te igre pripadaju Borhesu, a ja ću morati da izmislim nešto drugo. Tako je moj život bekstvo u kome ja sve gubim i gde sve pripada zaboravu ili onom drugom.

Ne znam koji od te dvojice piše ovu stranu.