Nujabes (1974-2010)

a week of noir jos uvek traje, zvanicno. rokovi nisu "ispostovani", evidently.

i pre nego sto krenem u pricu, dugujem vam epilog.

top 5 listu i number 1 na njoj.

5. Lady from Shanghay

4. Sunset Boulevard

3. the Killers

2. the Killing

1. Double Indemnity

▲

▲

▲

▲

▲

▲

▲

▲

▲

▲

▲

▲

▲

▲

▲

▲

▲

▲

▲

▲

▲

▲

Jun Seba alias Nujabes ...

razmisljam se da li sad da kucam to sto znam o njemu. biram da vam ostavim link, pa ako zelite, mozete da pogledate, jer to gde je rodjen nije toliko bitno.

sigurno ste do sad imali prilike da izregistrujete da postoje bendovi, pesme, izvodjaci koje mozete da neumorno slusate, over and over, koji vas ne asociraju ni na jedan period vaseg zivota, koliko na vas itself... ili na vas zivot.

Nujabes je pravio muziku mog zivota.

moj stan, ja, moj dan. jako ce mi nedostajati.

A week of Noir!

The Killing

konacno dolazimo do ovog filma. tesko je poceti bilo kakvu pricu a da se ne spomene reditelj.

Stanley Kubrick je imao samo dvadeset sest godina kada je napravio ovaj film. uradio ga je za cela 24 dana. ovaj film ga je predstavio holivudu kao vrhunskog mladog autora, privukavsi paznju Kirka Daglasa (koji ce igrati glavne uloge u njegova sledeca dva filma).

jako nam je tesko da izdvojimo jednu stvar koja je najbolja u filmu, zato sto ih ima minimum tri :

1. nelinearna naracija

2. nevidjena fotografija, koriscenje dugih poteza kamere (fara), mesanje dokumentarnog i tvrdo ekspresivnog nacina snimanja

3. likovi. njihova autenticnost, raznolikost. fenomenalan kasting, superb gluma.

po svemu , ovaj film je idealan predstavnik takozvanog caper filma (imate pripremu pljacke, pljacku i aftermath). pljacka hipodroma koja je u centru filma, treba da bude taj one last big job.

Johnny Clay po izlasku iz zatvora planira zajedno sa jos cetvoricom tipova tu jednu veliku pljacku koja bi im svima dala sansu da zive zivote koje zele. film pocinje tako sto se detaljno bavi sa svakim od tih pet likova, insistirajuci na tome zbog cega im zivot u ovom trenutku ne ide na ruku, objasnjavajuci time njihove motivacije.

plan koji se pravi je maestralan.

sve je razradjeno do najsitnijih detalja, i vrlo malo je prepusteno slucaju. vi kao gledalac ne mozete da ostanete neimpresionirani cinjenicom da ste kroz film gotovo dobili uputstvo kako se pljacka hipodrom.

svako od ove petorice (ljudi sa razlicitim "talentima" i namenama) ima jasan zadatak, da u odredjenom trenutku bude na odredjenom mestu i uradi odredjenu stvar. jedan sistem spojenih sudova koji vas ostavlja breathless, ali isto tako i napete kao strune, jer taj sistem spojenih sudova zavisi od pojedinaca i faktor ljudske greske je vise nego ocekivan, iako je pljacka razradjena do savrsenstva.

Kubrick zna sta hoce da vam kaze ... i kad to hoce da vam kaze.

prica se da je studio po zavrsetku filma naterao Kubricka da film vrati u linearnu strukturu, to jest da mu da hronoloski tok. to je medjutim unelo jos vecu konfuziju, pa je film prikazan u prvobitnoj formi. upravo cinjenicom da je radnja iscepkana, da se seta od jedne do druge tacke u vremenu, film je dobio na ekskluzivnosti. prosto, pruzena vam je prilika da sagledate jednu scenu sa razlicitog mesta, obzirom da se pljacka ponavlja iz perspektive svakog od aktera. kako film odmice stvari koje ste videli pre dvadesetak minuta, sada kada ih opet gledate, deluju potpuno drugacije...

likovi su bloody amazing.

svako u filmu je svoju ulogu, bez obzira na to koliko je mala, cak i najsitniji epizodisti su ubedljivi i harizmaticni. odakle da pocnemo?

dakle, ovo je scena kada Johnny Clay dolazi do Mauricea, starog prijatelja, rvaca, u sahovski klub, da ga angazuje za jedan specifican posao, koji je jos jedan tockic u tom sistemu spojenih sudova.

njihov dijalog je FENOMENALAN u najmanju ruku. ono sto mu maurice govori nas je oborilo s nogu.

Maurice: You have my sympathies, then. You have not yet learned that in this life you have to be like everyone else - the perfect mediocrity; no better, no worse. Individuality's a monster and it must be strangled in it's cradle to make our friends feel confident. You know, I've often thought that the gangster and the artist are the same in the eyes of the masses. They are admired and hero-worshipped, but there is always present underlying wish to see them destroyed at the peak of their glory.

i to je ono zbog cega je ovaj film u nasoj knjizi ocenjen s najvisom ocenom. dakle, nista nije prepusteno slucaju , kada film rezira gospodin Stanley. cak i najkraci dijalog je little piece of heaven.

a tu je i nezamenljivi Timothy Carey, jedan od najinteresantnijih likova u istoriji Hollywooda, koji u ovom filmu glumi sociopatu Nikki Arcanea, ciji ce posao biti da u toku sedme trke ubije konja pod imenom Red Lightning. scena je potpuno bizarna jer on mazi svoje kucence dok vristi od smeha jer mu je Johnny za taj posao ponudio 5000$ .

film tece, i vi se , kao sto smo vec spomenuli , upoznajete sa svakim likom ponaosob. cim ste se prvi put sreli sa Georgeom Peatty bilo vam je jasno da je on accident waiting to happen. a kad ste upoznali njegovu zenu Sherry , saznali ste i zasto.

on je ta histericna protivteža ovoj preostaloj cetvorki, dok je ona otelotvorenje one noarovske " the blonder the badder".

uprkos jasnim instukcijama da ne cini to, George je ispicao za plan svojoj zeni, a ova svom ljubavniku.

Spoiler Alert!!!

kao sto vam je potpuno jasno do sada u noiru se zlocin ne isplati. nema big break-a.

ovaj film je gotovo nepodnosljiv za gledanje pred kraj. zasto?

zbog jedne proste stvari. zbog "iskrivljenog mcguffina".

jasno vam je da ce plavusa da upropasti stvar. ocekujete to. spremate se za to. a onda, glavni junak (samo on), uspeva nekim suludim slucajem da prevazidje tu prepreku.

i taman kad ste uhvatili vazduh, kad ste se ponadali, kofer se otvara.

sinking feeling u utrobi...

A week of Noir!

opet kasnimo, a na sve to i lazemo... :)

The Killers

kao sto se i vidi na prvoj fotografiji, film je uradjen po kratkoj prici Ernesta Hemingwaya.

scenario koji su napisali Anthony Veiller, Richard Brooks i John Huston nije toliko adaptacija koliko je popunjavanje rupa koje je Hemingway ostavio izmedju redova.

dijalozi su sjajni, ceo scenario je sjajan, kad smo vec kod toga.

ovaj film je potpuno lisen crno-bele melodrame, necega sto ume uzasno da smeta savremenom gledaocu. ovde necete cuti pateticne izjave ljubavi ili zaljenja. protagonisti mirno i dostojanstveno podnose svoju sudbinu.

vec smo pricali o tome kako je noir nastao pod razlicitim uticajima. ovde mozemo da vidimo i to kako je njegov idejni prethodnik, gangsterski film iz tridesetih godina (koji je takodje bio odgovor na ekonomsku krizu koja je potresla ameriku) doziveo jednu transformaciju ne samo pod uticajem evropskih reditelja, vec i njihovih kamermana i kompozitora.

to se sve moze primetiti vec u uvodnoj sceni.

dva sumnjiva muskarca ulaze u bar, u nekom malom zabacenom gradu u americi. izmaglica, senke i teskobna atmosfera zajedno sa muzikom u pozadini - sve to podize tenziju i nagovestava da ce biti FRKE.

traumaticna iskustva evropskih imigranata i taj osecaj progonjenosti od strane tajnih policija savrseno je transponovan u taj prvi kadar.

Title rolls (ubice), dve muske uloge sa pocetka filma, mogu komotno da budu ta ista tajna policija.

The Killers je film u kome se vidi noir u svom punom sjaju. pravi gangsterski, muski film. ja sam jako dugo dozivljavala noir filmove kao filmove za decake, a The Killers kao ultimativni, hard boiled, decacki film.

ubzo po ulasku ta dva sumnjiva tipa u lokal, saznajemo da traze "Svedjanina" kojeg glumi Burt Lancaster. jedan od prisutnih uspeva da stigne do Lancastera pre ubica da bi ga upozorio.

ulazi kod njega u stan, gotovo bez daha, prepricavajuci mu scenu kojoj je prisustvovao. Svedjanin ostaje miran, ali ne pribran, vec pomiren sa sudbinom. prosto se vidi da nema nameru da bezi.

"I did something wrong, once.", je sve sto je Lancaster imao da kaze. neposredno posle te recenice docekao je neizbezno..

ovo su informacije sa kojima raspolazemo mi kao i inspektor koji radi za osiguravajuce drustvo.

citav film je zapravo njegov napor da od gomile iscepkanih prica u jednoj "flash back", narativnoj strukturi, rekonstruise sta se u stvari dogodilo. film sve vreme uspeva da zadrzi jedan jak tempo, upravo zbog toga sto je sacinjen od vise razlicitih prica.

zbog ovoga gledalac ne stize da se poveze sa Lancasterom. skoro da ostaje nepotresen cinjenicom da su ga ubili vec u prvih desetak minuta. u tome je u stvari prednost. sve sto je ostalo posle tog ubistva je cista znatizelja.

i tu na scenu stupa taj inspektor kao truth seeker! (jedan od light motiva noira)

Ava Gardner je najbolja macka svih vremena. i to je understatement.

ona je razlog zbog cega je ovaj film uverljiv. ona je taj tip zene za koju bi muskarci bili u stanju da urade ... pa gotovo sve.

bez obzira na cinjenicu da je bas ona u centru Lancasterovog potpunog sunovrata, Avu Gardner covek prosto ne moze da mrzi. njena uloga je koncipirna tako da i vi sami (iako mozda pratite sta radi s nekom vrstom neodobravanja) niste ostali imuni na njene krupne okice, njen mackasti stav, njena puna usta. ja ne bih mogla da zamislim nikog drugog u toj ulozi.

a uloga nije nista posebno velika. nje nema puno u filmu. htedoh reci, ima je taman dovoljno da zagolica mastu, da vas ostavi u onom prijatnom iscekivanju, iako ste potpuno svesni da svako njeno pojavljivanje najavljuje problem.

on je gluperda. naivan, dobrodusni bokser.

on nije klasican bad guy. ako je uopste bad guy, onda je to sasvim slucajno, igrom sudbine ili glupim spletom okolnosti. on jednostavno nema nikakvu kontrolu nad svojim zivotom.

film je izuzetno dinamican, prepun obrta, i ja prosto nemam potrebu da vam dalje pisem o tome sta se u filmu dogadja.

mozda bih vas na kraju zamolila da ako budete gledali film, obratite paznju na muziku!

Miklos Rozsa je covek koji je filmu dao dusu. muzika je NEVEROVATNA. postoji taj neki light motiv koji se provlaci kroz citav film, od uvodne scene do poslednje scene, kad god bi se pojavile zloglasne ubice iz naslova.

pred sam kraj filma, inspektor osiguravajuceg drustva odlazi sa miss Gardner u restoran, odlucan da iz nje izvuce informacije. u restoranu ih prati lagani klavir, koji iako ne vidite , osecate da je tu u tom restoranu... da ga neko svira. tu je.

razgovor izmedju njih tece, i lagano, gotovo neprimetno, klavir pocinje da ubrzava tempo. dize tenziju... orkestar se prikrada.

a u trenutku kad dvojica ubica ulaze u lokal, bas u tom trenutku idu one dve, tri dramaticne note, light motiv koji ih oduvek prati. od tog trenutka klavir krece freneticno, histericno da svira... kao da je uplasen.

i sve je tako besprekorno uklopljeno. samo vi (koji gledate film) i orkestar - znate KO SU OVA DVOJICA.

must see!

A week of Noir!

kasnimo, kasnimo, vec kasnimo a tek nam je drugi dan.

ok , upravo zbog toga sto juce nije bilo price o filmu , danas ima repete.

Krecemo!

Danas ( juče) je na tapetu Sunset Boulevard.

policijske sirene, holivudska vila i les u bazenu, i narator koji vas uvodi u pricu , ali tako diskretno da niste ni posumnjali ( u tih prvih par minuta) da je to njegov les.

ovaj film je pravi dragulj americke kinematografije, i delo je Billy Wildera , imigranta iz Evrope. Sunset Blvd je jedan od filmova koji je najkriticniji prema holivudskoj filmskoj industriji.

prica se vrti oko propale zvezde nemih filmova, koju glumi Gloria Swanson, sitnog scenariste koji jos nije napravio "big break" i njenog batlera.

Gloria Swanson je i sama dozivela slicnu pricu, jer je i njena karijera otisla sa nemim filmom i pronalaskom zvuka, zbog toga je kasting toliko brilijantan. njenog batlera igra Erich von Stroheim, takodje reditelj. i sad... dolazimo do jedne fenomenalne trivie koja nas je "oduvala".

Postoji jedna scena u Sunset Blvdu, u kojoj Gloria (Norma Desmond u filmu) sa svojim mladim izabranikom , scenaristom gleda film koji je snimila pre par desetina godina, koji je svojevrstan omaz njenoj mladosti.

TAJ FILM je rezirao upravo gospodin von Stroheim , i u njemu ZAISTA glumi Gloria Swanson.

fenomenalno! genijalno!

dakle, vec smo spomenuli da je Norma Desmond propala glumica nemog filma koja je otisla u zaborav zajedno sa citavom tom generacijom. i film je toliko dobar upravo zato sto daje taj tacan presek atmosfere u kojoj se miss Norma nalazi.

onako, zaustavljeno u vremenu, sa "oltarima" na kojima su poslagane stotine i stotine njenih uramljenih fotografija iz "one epohe". cela njena vila je njen oltar. namestaj i ambijent su netaknuti. sve je nekako podredjeno tome da Norma Desmond ostane u svojoj iluziji da se sa prestankom nemog filma - vreme zaustavilo.

veza izmedju njih dvoje (mladog scenariste i gospodjice Desmond), iako na momente deluje simpaticno i slatko, je osudjena na propast. i vi to vidite u startu... pa opet ponekad uhavtite sebe kako navijate za njih, a nemate predstavu zasto. ta veza je doomed, i to mozda najpre zbog cinjenice sto se za njega vreme nije zaustavilo.

sam naziv filma nekako sugerise atmosferu u kojoj se radnja odvija.

jako retko cete predahnuti u svetlosti dana, bez obzira sto se jedan deo odigrava po danu... mnogo pre imate utisak da je citava radnja smestena u jedan jedini dan, u sumrak, koji se ponavlja over and over again.

svemu tome doprinosi sam Erich von Stroheim sa svojom ulogom. o boze, kakav fenomenalan film.... tu notu izvrsnosti film je dobio upravo zahvaljujuci maestralno odigranoj roli gospodina von Stroheima, kome je jedini cilj da Normu ostavi ususkanu u svojoj iluziji, pa makar je muljao i lagao, pisao pisma nepostojecih fanova, brinuo o njenoj sminki, o njenom cvecu...

Spoiler Alert!!!!!

pre nego sto vam otkrijem kraj filma, jer prosto MORAM, bitno mi je da vam spomenem sledecu stvar. Normina desna ruka, njen batler, koji tako brizno vodi racuna o njoj je - njen prvi suprug. trenutak kada batler to saopstava mladom scenaristi je upravo u sceni koju mozete videti na fotografiji iznad.. goosebumps!!!

kraj filma ste mozda mogli da naslutite, ali ne definitivno ne u svoj njegovoj punoci. o, ne, nikako!

scenarista se zaljubljuje u mladju zenu, i prosto je izvesno da trazi way out of this mess...

norma ga ubija i ... konacno dobija svoj veliki COME BACK.

novinari koji su dosli da smine detalje sa mesta zlocina i more bliceva koji skljocaju, dali su Normi priliku da se ponovo oseti kao diva. i ona teatralno silazi niz svoje mermerne stepenice... klizi, rekao bi covek. i mase fotografima nasmejana.

surovo, sjajno, potresno!