postoje faze u zivotu kada vam okolnosti idu na ruku, i opet faze kada vam ne idu. te faze traju po par meseci, par godina, svejedno. u fazama kada vam okolnosti nisu naklonjene se ceka, gubi se taj neki zivotni tempo, to je cinjenica. u ovoj drugoj fazi kada sve krene kako treba, kada se vrata otvaraju sama, dinamika je suluda, tempo je ozbiljan.
bez obzira na to u kojoj smo fazi, bez obzira na to da li smo ocajni ili euforicni, stres je jedina stvar koja je izvesna. cini mi se da covek u prvom trenutku na takve promene nema odgovor. i svakom ko prolazi kroz ove faze se u prvi mah cini da nikada nije bilo gore/bolje. jednostvano - zalepimo se. i stvarno, trenutak kada znate da ste dali sve od sebe, da ste pokusali apsolutno sve a stvari i dalje nikako da krenu - ume da bude prilicno obeshrabrujuc.
ja se iskreno vise ne lepim na bilo kakve interpretacije toga sto mi se desava, koje izlaze iz ove tri dimenzije, da ne kazem iskustva ili empirije. kakvi su uslovi?, koji od tih uslova zavise iskljucivo od mene?, na sta sta mogu a na sta ne mogu da uticem?... ja se krecem u toj ravni. (nema vise onog - ko zna zbog cega je to dobro. taj sistem je uzasan, zbog toga sto ne ume da motivise. on vas samo dodatno ususka u trenucima kada je mrdanje neophodno. the end.)
posle par godina debelog cimanja, zakljucila sam da najbolje rezultate imam u situacijama kada veliki deo toga zavisi od mene (to jest od malog broja ljudi). sto je manji broj ljudi koji se pita, rezultat je bolji. to je moj zakljucak, ogradjujem se odmah.
isto tako, potpuno je jasno da je takvih situacija u kojima sve zavisi od vas i vaseg angazmana jako malo, tacnije da se do njih dolazi vremenom, boksujuci pozicije, biflujuci iskustvo, i da je jedina stvar koja moze da vas ometa u citavom tom procesu - nestrpljenje.
naravno da ce neko drugi imati vise srece, bolji start, ali to nije bitno. bitno je da smo uvek na visini zadatka, da se ne obeshrabrujemo lako, da se konstantno preispitujemo - sta je to sto JA jos mogu ovde da uradim? jel to znaci da trebam da radim nesto sto mi je "ispod casti", ili da radim istu stvar po hiljaditi put? ... na zalost, da.
u nekim trenutcima, prave se izbori za koje ste bili ubedjeni da nikada necete morati da ih pravite. ALI, naravno, imajuci u vidu siru sliku. dakle, imajuci odgovor na pitanje"cemu to sluzi?" egzistenciji, usavrsavanju, cemu god.
to ne mora da se interpretira kao poraz. jer... zasto bi?
to je jednostavno faza, kao sto je i ono pre toga bila faza. najvece lekcije se uce tada. strpljenje i takt se uce samo u takvim fazama kada je tesko, kao sto se multitasking uci u fazama kada ste rastereceniji. that's the way the cookie crumbles.
dakle, dragi moji drugari (posebno se obracam onim drugarima kojima je DANAS jako tesko), ne obeshrabrujte se lako... ovo je jednostavno trenutak kada stvari idu tesko i sporo. svako od nas prolazi ili je upravo prosao kroz takvu fazu. glavu gore, znate kako kazu matori - noc je najtamnija pre svitanja.
