man and nature

Prirodno lepo vs umetnički lepo

Ne bih sad da vas previše gnjavim sa filozofijom, ali jedna od interesantnijih tema estetike tiče se upravo odnosa prirodno lepog i umetnički lepog.

Znate da ja u principu ne volim tendenciozne i pompezne izjave i slična intelektualna blebetanja, ali me je na moje kopanje po internetu juče specijalno inspirisala jedna Kantova rečenica.

„Priroda je bila lepa kada je u isto vreme izgledala kao umetnost ; a umetnost se može nazvati lepom jedino kada smo svesni da je umetnost , a da nam ipak izgleda kao priroda.”

Bottom line u Kantovoj estetici, ideja lepog predstavljena je kao “svrhovitost bez svrhe”(o božanstvene li teze!).   To bi značilo da naš osećaj zadovoljstva koji prati uživanje u prirodnim lepotama uzrokuje upravo to što nama izgleda KAO da su te prirodne lepote postavljene tu sa NAMEROM da se u njima uživa i da im se divi.

U tom smislu prirodno lepo ima prednost u odnosu na umetnički lepo, s obzirom da je umetničko delo rezultat umetnikove namere. However, postoje slučajevi kada umetnička i prirodna lepota stoje na istoj razini.

To se dešava onda kada priroda na neki način spontano “govori” kroz umetničkog genija.

   

  

 

     

 

 

Što se mene tiče -razuzdanost i trijumfalna prodornost, samovolja i despotizam, dragocena čulnost i nedvosmisleni sklad postoje kako u jednom tako i u drugom.  Poredak, srazmera i ritam prirode i duha se očigledno međusobno oplemenjuju i neguju, prate i dopunjuju.