i baš se radujem. ne znam zašto... ja baš volim taj grad a nikad nisam bila u njemu.
leži mi, ili se bar ja tako osećam. to verovatno negde ima veze i sa činjenicom da su meni ( klinki od desetak godina) svi cool ljudi devedesetih palili u taj prag da žive... na primer - Lordan Zafranović (autor okupacije u 26 slika) i njegova tadašnja supruga.
prag za mene predstavljao grad u kome žive samo intelektualci. neko mesto na kome možete da sretnete Kanta, recimo... iako je gospodin Immanuel mrtav već 200 godina, i nikada nije izašao iz svog sela u kome se rodio - Königsberga.
a i takva mu je atmosfera. postoji ta neka "namučena lepota" u pragu. bliska verovatno svima koji dolaze sa ovih prostora ili istočne evrope, bloka ili čega god. naviklo se oko da uživa u sivom.
i moje oko zaista ume da uživa u sivom.
ali to nije samo sivo. tu je i plavo i zeleno. a ako to nije dovoljno - tu je živeo Kafka, molim lepo. valjda taj čovek zna šta je lepo.a na sve to ovaj odlazak u prag dolazi u pravom trenutku za nas (mislim na mene i njega), zato što smo upravo završili ogroman posao, konkurisali za stipendije i vrlo smo umorni... ali ne u telu, već prosto umorni. te se stoga pragu posebno radujemo, ali oboje.
ON je vec bio tamo, on zna za dobre restorane, on zna imena trgova,astronomski sat, cesku krunu. on zna za john lenonov zid koji je meni nesto posebno drag, iako nema nikakve veze sa John Lenonom.
sve u svemu... nadam se da cu uspeti da vidim taj prag, moj prag. i nadam se da cu uspeti da nadjem Fridays da se opet najedem rebaraca ko čovek.
a mi se vidimo kad se vratim. za to vreme uzivajte u Floating Points remixu Aaron Jeromove Angel lady.
pus pus.
No comments:
Post a Comment